Човек боје боје препушта се самозадовољству, док му се рука ритмички креће преко његовог пулсирајућег уда. Његови удиси су дубоки и напорни, а тело му се грчи у екстази. Соба се испуњава звуцима његовог узбуђења, симфоније задовољства која не познаје границе.